Iako nisam mnogo izbirljiva kada su pečurke  u pitanju, lisičarka mi je jedna od omiljenih vrsta.  Razloga ima više: prvo, uspela je da se odupre industrijalizaciji i još uvek nema „klona“ odgajanog u veštačkim, kontrolisanim uslovima, već je potpuno prirodna i divlja.

Osim toga, od svih mesta gde bi mogla da raste lisičarka bira ona najlepša, puna dragocenih mineralnih materija – podnožje borova, jela i ostalih aromatičnih četinara. Osim po vedroj, intenzivno žutoj boji ova vrsta pečurki je karakteristična i po neobičnom slatko ljutom ukusu, a u sam vrh po kvalitetu sortiranih vrsta svrstavaju je bogat sadržaj beta karotina, vitamina B i D. Cenjena je i u medicini, pa se koristi kod upale očiju, za jačanje imuniteta, snižavanje krvnog pritiska, za regulaciju varenja i čiščenje organizma. Iako njena sezona tek dolazi, obradovala me je činjenica da se na Kaleniću već može nabaviti.

Što se recepata tiče, najčešće se koristi u čorbama i salatama, ali je meni najukusnija pripremljena u kombinaciji sa slaninom i pirinčem. Od sastojaka za ovaj recept su potrebni: 600 g lisičarki, 100 g slanine, 2 glavice luka, 1-2 kašičice senfa, 1-2 kašičice kečapa, biber, vegeta. Priprema: u dubljem tiganju/voku propržiti sitno naseckanu slaninu, toliko da pusti masnoću, a mesnati deo postane prijatno hrskav, u to dodati luk, takodje sitno isečen. Kad luk poprimi staklast izgled ubaciti pečurke i dinstati poklopljeno 10-ak minuta povremeno mešajući. Ako su pečurke suve, dodati vodu, a onda i začine (vegetu, biber, senf i kečap). Nastaviti sa kuvanjem još 15-ak minuta. Dok se pečurke dinstaju, skuvati pirinač i na kraju sve sjediniti. Zbog pikantnog ukusa,ovako spremljene lisičarke se mogu servirati kao glavno jelo kome, osim lagane zelene salate i čaše suvog vina, na primer, nije potrebno ništa drugo.