Iako teme o bolestima zaobilazim u širokom luku, a ljude, kojima su iste duhovna hrana, otvoreno izbegavam, ovom prilikom ću pobeći od sebe i posvetiti se baš tome. Mada su problemi sa bolovima u ledjima, kao i mnogi drugi poremećaji, delom genetski predisponirani, delom rezultat životnih i radnih (ili hobi) navika, ipak je psihologija ovde poentirala kao retko gde. Naime, rigidne, krute osobe, koje sebi postavljaju visoke ciljeve i nefleksibilno koračaju kroz život, vidjene su za patnike sa kičmenim stubom. My, Myself and I pripadam ovako strukturiranim ličnostima i debelo sam iskusila prethodno navedeno.

E sad, najzad sam popustila i moje telo je doživelo totalni recovery, remont, popravku i to onu manuelnu, "mehaničarsku". Ruke i dodir, ništa drugo – nežno, blago, neinvazivno, toliko da se u trenutku dok sam ležala na onom “forenzičkom” stolu (uvek taj tanatos) zapitah da li ovaj čovek uopšte nešto radi?

A on, ne da radi nego mi je svaku koščicu i ligament u telu pomerio. 

I tako, sada prvi put posle nekoliko godina svakojutarnje neverice da li ću uopšte ustati od bola i ukočenosti, nošenja, kao fetiša, posebnog jastuka na svako putovanje i muke sa dušecima kakve poznaje samo Andersenova princeza na zrnu graška, ništa više ne boli. A pomogle su mi samo dve tople, mirne ruke. Bez zastrašujućih modernih aparata, bez fensi dekorisanog enterijera, bez moćnih opijata, bez omamljujućeg ambijenta i bez bombastičnih, zbunjujućih termina. I znam da ovo počinje da liči na one najgore reklame iz jeftinih novina i na ono za šta bi strasni Italijani rekli “non e vero, ma bello trovato” (u prevodu, “nije istina, ali dobro zvuči”), ali moja fascinacija doživljenim iskustvom, odnosno činjenica koliko dobrog jedno biće može učiniti drugom, trenutno nema limita!

Uglavnom sam do sada lementirala nad emotivnim i moralnim aspektima različitih karaktera, ali ovo je nešto sasvim novo. Naročito iz ugla samokritički do surovosti objektivne osobe koja je toliko bila zadrta da nije pristajala ni na kakvu vrstu pomoći (čitaj farmakologije i fizikalne terapije). Elem, sve opet dolazi na svoje – kako pršljenovi i vezivna tkiva, tako i moje apsolutno uverenje da priroda, živa i neživa, pokriva kompletan welness. I baš kao što sam se nebrojeno puta uverila da je olako izgovorena reč najopasnije ljudsko oružje, tako verujem da je drugačija ljudska reč, odnosno

   misao + dodir + biljke

  ____________________  = tajna formula dobrog zdravlja, pravi sveti Gral.
     ZZ (zanos i znanje)

Beskrajno sam zahvalna nekim dragim ljudima koji su me izludjivali i bukvalno naterali da legnem na onaj sivi krevet/sto. I u totalnoj sam neverici da sam 1. uopšte pristala na to i 2. da je telo koje je bilo tako stegnuto, tako lako oslobodjeno. Zvučim kao totalni frik i najludji fan kulta obožavanja miofascijalne metode, ali neumerena u izražavanju emocija, kakva jesam, oduševljena sam i spoznato širim dalje.

I tako sam tek u 40-im shvatila da za ono što radimo sebi nema leka. Tačnije, drugi nam mogu pomoći tek i isključivo kada sami odlučimo da ozdravimo. Kao što reče mudri Otac Tadej: “Kakve su ti misli, takav ti je život”.

Ime “miohaničara”, tj. fizioterapeuta koji mi je pomogao je Vanja, a ako još neko želi da se uveri, evo kontakta:

Ova adresa el. pošte zaštićena je od spam napada, treba omogućiti JavaSkript da biste je videli