Au revoir l'hiver! I formalno, dobrodošlo proleće.

Znate onaj dobar lek: cveće-proleće, e to je terapija koja donekle može da ublaži razarajuće jonizujuće zračenje koje emituju lokalni vlastodršci i pretendenti na njihove ofise. Ovi prvi šatro luftiraju kancelarije, pa rešili da promene nameštaj, ali ako je onaj izbačeni, stari, prvoizabrani bio najkvalitetniji (što se po di foltu očekuje od ozbiljne vlasti), kako sada da poverujemo da će ovaj drugi, polovni koji je u prvom krugu izbora za kabinete ministarstava otpao kao lošiji (jer bi u suprotnom oni bili prvoizabrani – valjda!?) – dakle, kako će oni uspeti da odrade ono što ni onaj prvi set mobilijara nije uspeo?

A što se stiropora tiče, on može biti, kakav takav, materijal za izolaciju, pa ga nije loše upotrebiti za ogradjivanje od ovih gladnih termita željnih stilskih fotelja.

Mislim, sve to je toliko mizerno i majušno naspram jednog jedinog talasa. Ej, samo jedan talas je dovoljan da spere sve, ceo život, da totalno izmeni stvarnost! Priroda ima tako blago ime, a tako moćne i zastrašujuće mehanizme. I dok se na relaciji „levo-desno“ vodi bitka oko toga da li je bolji Žika, Mika ili Moamer, na istoku se dogadja kataklizma.

Ne znam šta me više fascinira: fizička snaga Zemlje ili mentalna snaga Japanaca. I jedan i drugi fenomen ima istu posledicu – lični osećaj da smo mi (ostali) tako sitni, jadni u svim svojim megalomanskim kompleksima i beznačajni, kao plankton iz „Sundjer Boba“, dosadni, naporni, sebični i tako nebitni...

Da smo malo pametniji učili bi od velikih, ovako, terapija cveće-proleće u što većim količinama, kontraindikacije i overdoze nisu zabeleženi.