Neupućeni bi lako mogli reći da sam se od nove godine ulenjila s obzirom da je već skoro prošao januar, a ja ne pipam sajtove. Medjutim, oni koji me bolje poznaju znaju da moja mala moždanovijužna i samsvojmajstor radionica šljaka k'o podmazana. Evo, na primer prošla noć – nakon što su i poslednje pripreme za polazak u školu obavljene i ostali članovi family M. spokojno otišli "u krpe", Me, Myself and I rešila da napravim svoj personalni, organic, home made lip balm. Ambalažu sam pre par meseci nabavila i ne sluteći da će mi baš za ovu prigodu trebati (dopale mi se limene kutijice sa pop art likovima), sa Zlatibora donela fini vosak i savršeni med, jojoba, kakao buter i esencijalna ulja stigli direktno sa hrvatskog primorja... Dakle, sve kockice se složile, a ja Impatiens po Bahovoj definiciji ne mogu da čekam već krećem u akciju u sred noći izmedju nedelje i ponedeljka...

I to mi nije dosta, već posle samo dva sata spavanja, evo baš sad, bacam misli na papir zahvaljujući činjenici da ovog 17. januara telefoni u kancelariji tihuju (stvarno mi se svidja ovo smišljanje novih reči).

A čega je sve bilo za ponos u prethodnih 12 meseci?

-Završila sam neke davno napuštene škole;

-Postala oficijelni savetnik za Bahove kapi;

-Napisala i objavila prvu, pravu knjigu;

-Ozbiljno prionula na materijalizaciju druge;

-Živa izašla iz prvog polugodja jednog djaka prvaka i verovatno od svega nabrojanog najponosnija na dobar posao uradjen sa tim istim klincem, što se, izmedju ostalog, da pročitati u djačkoj knjižici kroz detaljan opis postignuća malog „istraživača“ (citat iz zvaničnog dokumenta).

To nije sve.

-Osmislila sam liniju home made, organic kozmetičkih preparata udahnuvši im život romantičnim nazivom „la, la, l'amour“ (gore pomenuti lip balm je poslednji u nizu proizvoda iz ove terapeutske kolekcije);

-Pokrenula sam i „Zen Garden Shop“, on line prodavnicu unikatnih, sukulentnih baštica

i to bi otprilike bilo to.

Možda sam mogla i više, ali se nikako ne bih zadovoljila sa manje.

I definitivno sve zavisi od stava, ličnog. Da li će neko sebe naći u priči/pesmi "kuća - pos'o, pos'o - kuća", da li će biti ljut, ogorčen, ispunjen jedom zbog neostvarenih ambicija i skromnih mogućnosti, da li će duvati i ufkati preko volje obavljajući dnevne obaveze ili će uživati u svakom danu, iščekujući u njemu nešto novo i dragoceno - zavisi samo i isključivo od osobe. Razumem one koji kažu "ko će još, kad se vrati sa posla, da lepo aranžira sto ili da razmišlja i prvoj visibabi u bašti, kad ne znam gde mi je glava", ali mi ih je žao. Jer u čemu je smisao i lepota života, ako ne u tim malim, svakodnevnim iskricama sreće i lepote? Jeste, važno je i ostvariti nešto veliko, ali šta kad prodje tih 5 minuta slave? Tavoriti u ličnoj mizeriji i vući na dno i ljude oko sebe ili voleti život, prirodu i ljude i to im baš svaki dan pokazivati? Pa neka mi posle neko kaže da ne zvisi ništa od njega!