Već nekoliko dana razmišljam da li uopšte da pišem o svim ovim likovima ili ne. Krenem, pa odustanem. Svaka njihova izjava me najpre zapanji, a onda nakon konsterniranosti i faze katatonije, uhvati me bes, koji se prelije u smehotresnu histeriju i završi onim najgorim – osećajem nemoći da bilo šta učinim, da ih ukinem i izbrišem. I, upravo ovo poslednje, brisanje, iz vidokruga i korteksa, značilo bi i njihovo brisanje i iz ovog teksta. Neko reče, ono o čemu ne govoriš/ne pišeš/ne razmišljaš – to i ne postoji. Sklonost analitičkom razmišljanju i introspektivna navika dugo su me suprotstavljali ovom stavu smatrajući ga ničim drugim do bežanjem od stvarnosti izbegavanjem suočavanja sa problemima, guranjem djubreta pod tepih.

Ovih dana, medjutim, da li zbog čudesno lepih, novembarskih dana ili zbog nestvarnih, zlaćanih, jambolijastih, zlatiborskih brda, počinjem da uvidjam da i ako je vid samoobmane, negiranje negativaca mora, za posledicu, imati nešto pozitivno – kao što minus i minus daju plus! Jar, zašto bi uopšte osoba koja drži do svog integriteta i pameti, svoje vreme, energiju i zdravlje stavljala na kocku baveći se frikovima poput “glave” koji smrtno ozbiljnim, samodopadljivim glasom deli instant lekcije o životu, pa i o tome kako oni koji grade, moraju da vode računa o statici i o tome da objekti koje zidaju budu čvrsti!? Ma šta nam napriča ovaj guru-prvi-čovek-srbije-i-ds koji ne plaća komunalije jer sedi na tronu siromašne države. Nema, kaže, para i opet nam otvori oči svojim zen mudrostima. Zbori čovek istinu, samo što, ovako ozbiljan, mudar i iskren ne dade savet šta da rade slučajni stanovnici te iste zemlje, zarobljeni u toj istoj mrtvoj zoni, bez proizvodnje, plate i nade – čime da plate +30% skuplje grejanje, na primer?

Ili, onaj, ne mogu više ni ime da mu izgovorim, koji je tu oduvek, u svakoj vladi ili komori, tamo gde su oni isti nedostajući novci, što šetka ispred svog (pazi, njegovog) ministarstva, sa “Imlekovom kravicom” u korpi i kao pod dejstvom bunika, pardon nekog fensi džet seterskog neurostimulansa, trabunja o kravama koje zbog lošije hrane, jer farmeri nemaju para (ovo već postaje bezobrazna reč!) daju manje mleka!?

A tu je i onaj na drugoj strani imaginarne političke klackalice koji hoće “i jare i pare”, “i za svet, i za narod”, što je promenio krojača pa se oblači u modele koje nosi onaj prvi, ali i dalje ne koristi shower gel i dezodorans. Razumem copy cat i eklekticizam, ali ovo postaje nepodnošljiva politička kakofonija i psihodelični beli šum.

Kad ih sve poredjam na papiru izgledaju mi kao živuće karikature koje je g. Nušić poznavao. I što bih se onda ja bavila tim pompeznim, naduvenim Andersenovim žabama kad je o njima literatura već ispričala sve…