Lako i jednostavno.

Dve reči koje idu pod ruku, skoro da su sinonimi. Medjutim, dok u jednom trenutku mislim da zvuče pleonazmično, već u sledećem mi na pamet pada zbog čega je reč „jednostavno“ odlika nekadašnjeg života, a reč „lako“ opisuje „vivre d’aujourd'hui“. Mora da to ima veze sa činjenicom da živimo u dva veka. Nisam neki ekspert za istoriju, ali čini mi se da tempo kojim savremena nauka osvaja i plasira moćne tehnologije prevazilazi i maštu najludjih SF pisaca. Ljudi moji, sećam se (znači ne može biti baš tako davno) kada je porodica Urošević kupila prvi televizor, crno-beli naravno. Magična „Grundig“ kutija neodoljivo je privlačila kako članove uže i šire porodice, tako i komšije, stanovnike Takovske ulice i osim što nije bilo dileme šta će se gledati – Prvi ili Prvi program, pa nije bilo ni prepiranja, ni nezadovoljnih, televizor je uticao da se ljudi okupljaju i druže. Danas pak, nepregledna šuma kanala, zbunjujućih  jezika, lascivnih, inspirativnih i kojekakvih drugih  sadržaja, gigantskih, bioskopskih formata, kao i onih od par santimetara, prema prilici, čine ljude usamljenicima, hipnotisanim vrećama koje anestezirano zure i upijaju poruke zaboravljajući i propuštajući da žive život.

Pa onda telefon, još jedna čudesna sprava, koja je od motanja i čuvenog „Alo, Požega“, preko tinejdž „banane“ i elegantnog crvenog „Iskrinog“ na tipke, evoluirao do neslućenih razmera i zapanjujućih mogućnosti. Zahvaljujući mobilnom telefonu osoba se ni u najzabačenijem kraju i pustari ne oseća usamljeno, čak nam ovaj majušni aparat daje sigurnost veću nego kolt, bereta ili šta se već danas nosi od ličnog naoružanja.  Koliko su nam nekada bile važne telefonske govornice...  Strpljivo smo cupkali ne bismo li dočekati da dodjemo na red kako bi javili roditeljima da smo živi i zdravi stigli na more, a danas klinci i ne znaju šta je telefonska govornica (poslednji primer je moj mališan koji je prvi put video pre 10-ak dana crvenu, poluzatvorenu govornicu u Kavali i krajnje iznenadjeno pitao šta je to. Ali zato, osim što već sa 6 godina ima svoj telefon, zna kako se celularni telefon koristi, kako se šalju poruke,pušta muzika, igraju igrice...

Život je bio jednostavan.

Slaba i oskudna ponuda, malo izazova, činili su život jednostavnim, želje skromnim, a um i telo mirnim. Danas pak, sve biva podredjeno sloganu „imati znači biti“ (iako sam slogan smislila ja, upravo sad, ne čini ga ništa manje tačnim), jer je materijalno, reklama, potrošnja i posedovanje mantra savremenog, potrošačkog društva, a svi mi žrtve, upecane na agresivne poruke i „šarene boje“ gurua marketinga.