I šta da kažem za proleće/leto – nuladeveto? Burleska u skupštini, septičke jame na lokalu, klimakterični meteo valunzi odozgo, pesticidi na trpezi, normalno! Hoće li neko najzad edukovati „individualne poljoprivredne proizvodjače“, pardon novim jezikom rečeno „srpske farmere“ o tome šta je karenca i menzura? Pa, nije moguće da je za prčkanje  hranom dovoljno imati komad seoske dedovine, prijaviti se na šalteru i dobiti papir na ime „poljoprivrednog gazdinstva“. Osećam se prilično šizoidno – s jedne strane nadležni briznici o nacionalnim nutricionističkim navikama apeluju na promenu načina ishrane dece (podržavam), i s druge strane preporučuju ishranu bogatu voćem i povrćem (živele biljke), kad ono ups, šta god od zeleniša, crveniša, glavičastog, bobičastog i ostalog da kupiš, kupuješ pesticidima i ostalim otrovima nafilovanu hranu. I, zaista sam mislila da je dogadjaj od pre par godina, zabeležen kod Leskovca (gde me je muž odveo ne bih li upoznala njegove korene) samo anegdota, kad ono ... U kratkim crtama, imala sam priliku da vidim i uberem prve paprike i paradajz, direktno iz tzv. baraka i dok sam onako ozarena što mi se smeši jedro povrće u ruci, usput glasno pozavidela što oni tamo dole „na izvoru“, jedu neprskanu hranu, graknuše uglas kako se sve živo prska i ne samo to već da preporučene doze i razmere na bocama nisu ništa, tj. oni sve štetočine i bolesti saniraju u korenu tako što stave tri puta veću dozu, jer šta je to veličina rakijske čašice na 10 litara! Mrak.

Ili, drugi primer. Imam drugaricu koja je svojevremeno završila Poljoprivredni fakultet i koja, gle čuda, ne jede luk s pijace. Razlog – videla je svoje komšije (radi se o mestu kod Beograda) kako prskaju arpadžik dan uoči nošenja na pijacu. A, kako mi sama reče, karenca (opet ta neobična reč, a koja znači period izmedju prskanja i konzumiranja) za ovu vrstu „zločina“ je bar tri nedelje.

I, opet sam mislila da je reč o individualnim slučajevima, kud baš ja da budem svedok u oba, kad ono inspekcije stidljivo nagoveštavaju da će izveštaji o pesticidima koji su naša realnost, biti objavljeni do kraja godine!  A, izvinite što pitam, šta savetujete da u medjuvremenu damo deci za užinu?

Hm, neću više, ućutaću parafrazom onog što je svojevremeno rekao Tagore: Mnogi čuju šta govoriš. Prijatelji slušaju šta pričaš. Oni odabrani slušaju ono što ne govoriš.

Svetlana M.