Uvek blago treperim u ovom periodu godine kada zima polako kopni, a proleće tek što nije. Ne samo zbog toga što organizam vapi za vitaminom D i sunčevim zracima, već i zbog umora od gacanja po snegu, virusa, debelih čarapa, futrovanih jakni...Divan je osećaj znati da su topli meseci tek pred nama. Hvata me polako euforija zbog planiranja i uredjenja bašte, uskršnjih praznika, sunčanih vikenda na zelenoj travi, pored zelene vode, pod zelenom krošnjom, uz zelenu salatu i šareno društvo! Čini mi se da mi srce brže kuca, krv brže struji, mozak brže radi pri samom nagoveštaju prolećne atmosfere. Kao da sam iz hibernacije i karantina prebačena u drugi prostor, vreme i agregatno stanje.

I, sve je nekako bolje i lepše: vreme, priroda, ljudi. I svi se više vole. Kao da se tokom zime, osim krvnih sudova, skupe i zgrče srca, stegnu se emocije, a  s proleća skidamo slojeve odeće kao košuljicu i otkrivamo bolje sebe. Obliva nas blissful osećanje, više se smejemo, više družimo i više volimo.

I rešila sam da me nikakva „seka“ ni recesija neće omesti ni sprečiti da uživam u finim ljudima i malim stvarima koji život čine srećnim.