Proleće tek što nije, a kišni dani su uveliko tu. Verujem da je najveći broj šetača, a i običnih pešaka, koje često pljusak iznenadi, primetio neobičan miris u vazduhu dok kiša pada. Miris kiše- Ne, ništa tako romantično. U pitanju je specifičan vonj prašine. Rezak miris koji visi u vazduhu i širi se tokom pljuska i kiše uopšte, potiče od mirisa hemijskog sastava zemlje i tla koji se zove «geosmin», popularno rečeno «miris zemlje». Vlaga, odnosno kiša podstiče, izbacuje i rasteruje fine spore geosmina (koje, kada se zemlja osuši, proizvodi bakterija Actinomycete) u vis, odnosno u vazduh. Tako kiša dobija ulogu raspršivača, tj. deluje kao aerosol, «osveživač» vazduha koji kupujemo u spreju. Tako raznete spore koje kiša nosi mi udišemo i njihov prepoznatljiv vonj doživljavamo kao miris kiše.

Iako se spore oslobadjaju u zemlji kada je suva, pomenuta bakterija se razvija u vlažnom tlu, pa je i miris najintenzivniji neposredno posle kiše koja spira prašinu. Da se nekom ne bi digla kosa na glavi od pomena još jedne u nizu bakterija kojima smo izloženi, predmetna bakterija je sasvim uobičajena i prisutna širom planete. Upravo to je i razlog univerzalnosti mmmm...»mirisa posle kiše».

Postoji i druga vrsta «kišnog mirisa» koji potiče od kiselih kiša i naročito je prisutan u urbanim sredinama, gde je i veća koncentracija hemikalija u atmosferi. Te hemikalije koje kišne kapi pokupe u dodiru sa tlom rastvaraju zemljište i oslobadjaju minerale koji u reakciji sa mirisom izduvnih gasova dobijaju jači i neprijatniji miris.

Najzad, treća vrsta «mirisa posle kiše» prisutna je u šumama i ostalim zelenim oazama i potiče od eteričnih ulja koje biljke ispuštaju. Ta isparenja se skupljaju po površini kamenja , na primer, i kiša ih «podiže» i nosi kroz vazduh. To je onaj najprijatniji, sveži miris kojim «punimo pluća» kada smo u prirodi.